ПРАГМАТИЧКА КОМПЕТЕНЦИЈА СРПСКИХ СТУДЕНАТА ШПАНСКОГ ЈЕЗИКА

Сажетак

Циљ ове студије је да испита прагматичке стратегије које српски студенти шпанског језика користе у говорном чину одбијања. Као метод истраживања, служимо се упитником DCT (Discourse Completion Test). Тачније, представљамо два дијалога у којима учесници морају да одбију све што им се понуди. Рачунамо на две групе: једну групу од 20 српских ученика шпанског језика и једну контролну групу од 20 шпанских изворних говорника. Што се тиче разлика између ове две групе, анализа показује да српски ученици имају тенденцију да користе стратегије извињења праћене адвербијалним интензификаторима (“Lo siento mucho”), елеменат који је ретко коришћен од стране контролне групе. Исто тако, српски ученици шпанског језика често додају маркер учтивости (“por favor”) након молби, што није случај са контролном групом. Како ове две особине нису честе ни у српском језику, резултати нас наводе на закључак да их српски ученици преносе са енглеског, као првог страног језика који већина Срба учи у школи. Такође, контролна група користи детаљнија објашњења и доста лексичких негација (“Imposible”), што није случај са српским ученицима шпанског. Што се тиче сличности, требало би напоменути да обе групе примењују доста неформалних вокатива (“tío, hombre”) и поштапалица (“pues, es que”), две формуле иначе честе у шпанској култури.