TVORBA REČI I REKURENTNI OBRASCI KOD SUFIKSA U SAVREMENOM GRČKOM JEZIKU

Apstrakt

U ovom članku se tvrdi da se derivaciji može pristupiti pomoću kognitivnog modela zasnovanog na upotrebi, objavljujući da konceptualni procesi motivišu gramatičke pojave, kako tvrde Brdar (2007), Langacker (2009), Radden and Kövecses (1999) i Ruiz de Mendoza & Galera-Masegosa (2014). Dokazi se dobijaju ispitivanjem novogrčkih glagola koji ocrtavaju način izvođenja, a posebno sufiksacije. Drugim rečima, studija obuhvata ograničeno etimološko istraživanje nad dva produktivna i česta glagolska nastavka na grčkom –ízo i –óno. Testirani glagoli -σκοτιζω [skot-ίzo] prema σκοτώνω [skotόno], φορτίζω [fortίzo] naspram φορτώνω [fortόno], ζυγίζω [ziγίzo] naspram ζυγώνω [ziγόno], κεντρίζω [kendrίzo] naspram κεντρώνω [kendrόno], and θυμίζω [θimίzo] naspram θυμώνω [θimόno] dele isti koren; međutim, sufiksi koji su im pridruženi, naime, -izo i -όno, diverzifikuju značenje koje dovodi do različitih scenarija, koji povremeno nose figurativno značenje ili su nastali usled metonimijskog ili metaforičkog preslikavanja.